Велики аутомобилски резервни делови ретко се уклапају у стандардни модел за складиштење палета. Њихове димензије варирају, стопе обрта су неуједначене, а многе компоненте се не могу поставити директно на конвенционалне палете. У Тоиотином центру за резервне делове, велике компоненте се чувају у челичним кавезима, али ти кавези нису сви исте висине.
Та разлика је од почетка обликовала дизајн складишта.
Тоиота управља са скоро 45.000 СКУ-ова у неколико оперативних области. Мале компоненте, браници, уља, делови каросерије, нерегуларна роба и велики резервни делови прате различите руте руковања. Подручје шатла за палете које се овде разматра служи за одељак великих делова, а не за цео инвентар.
Једнообразан дизајн регала би био лакши за пројектовање, али би такође приморао сваки ниво складиштења да прати спецификацију највишег кавеза. Доњи кавези би тада заузели исти вертикални додатак, остављајући неискоришћен простор изнад њих преко великог дела складишта.
Уместо да почне са моделом робота, пројектни тим је прво прегледао носаче терета.
Најчешће су се јављале две висине кавеза. Први ниво складиштења је стога планиран за кавезе до 1.675 мм, док су остала четири нивоа пројектована око кавеза до 1.200 мм. Ово је резултирало распоредом на пет нивоа са приближно 3.091 позицијом палета и кавеза.
Аранжман је једноставан, али је важно образложење које стоји иза њега. У згради са фиксном чистом висином, капацитет складиштења зависи од тога колико блиско геометрија регала прати реални профил оптерећења. Раздвајањем две главне висине кавеза, пројекат је избегао примену захтева за највиши простор за сваку локацију.
Висина шатла је постала део израчунавања складишта
Палетни четворосмерни шатл који се користи у пројекту има висину каросерије од 125 мм.
Ова димензија је директно утицала на дизајн сталка јер шатл ради испод сваког ускладиштеног кавеза. Ослободјење потребно за робота се понавља на сваком нивоу. Виша машина би стога заузела више вертикалног простора у целој структури за складиштење, а не само у једној тачки.
Профил од 125 мм смањио је простор који заузима покретна опрема и оставио више висине зграде на располагању за инвентар.
Ово је функционисало заједно са конфигурацијом сталка мешовите висине. Један избор дизајна смањио је празан простор изнад доњих кавеза; други смањени размак испод сваког нивоа складиштења. Коначни капацитет је произашао из комбиновања обе одлуке уместо ослањања на једну карактеристику.
Шатл може да поднесе терет до 1.500 кг под одговарајућим пројектним условима. У стварном раду, међутим, употребљиво оптерећење се одређује не само на основу оцене робота, већ и на основу снаге кавеза, расподеле тежине, интерфејса сталка и начина на који се оптерећење преноси. Ови услови су прегледани као део дизајна система, а не третирани као посебне спецификације опреме.
Четворосмено кретање створило је флексибилност, али га је планирање учинило корисним
Простор за велике делове користи 14 робота за шатл палета.
Њихова способност да се крећу између трака пружа већу флексибилност од распореда у којем једна машина остаје фиксирана унутар једног пролаза. Чак и тако, само четворосмерно кретање не гарантује ефикасан рад.
Роботи се управљају као заједнички скуп опреме. Када се задатак пусти, контролни систем проверава локацију доступних робота, отворене руте путовања, статус дизача палета, заузетост тачке преноса и приоритет задатка.
Најближи робот није увек најбољи избор. Можда је близу циљног кавеза, али не може да заврши задатак без чекања на заузетог дизача. Његово слање одмах такође може блокирати тачку преноса или одложити излазну наруџбу вишег приоритета.
Из тог разлога, логика планирања узима у обзир комплетну руту материјала, а не само најкраћу удаљеност робота.
Ово је посебно важно у системима са више робота. Додавање више машина не ствара аутоматски већу пропусност. Када неколико робота зависи од истог интерфејса подизача или транспортера, лоша координација једноставно помера уско грло од сталка до тачке примопредаје.
Тојотин систем користи четири подизача палета. Њихов рад је координисан са покретима шатла и задацима транспортера, тако да складиштење и преузимање могу да се одвијају паралелно уз смањење непотребног чекања.
Права уска грла су била на интерфејсима опреме
Улазни кавез улази у аутоматизовано подручје преко ланчаног транспортера.
Пре додељивања локације, систем управљања складиштем проверава висину кавеза, тренутни инвентар, правила складиштења и приоритет задатка. Један од подизача палета затим помера кавез на потребан ниво. Доступни шатл га преузима са позиције за пренос и завршава коначно кретање у складиште.
За одлазне задатке, редослед се одвија обрнуто. Шатл преузима тражени кавез, преноси га на подизач, а кавез се затим креће кроз интерфејс транспортера до следеће радне области.
На папиру, овај процес изгледа једноставан. У пракси, већина чекања се дешава када једна машина преда терет другој.
Шатл може брзо да стигне до лифта, али остане неактиван јер лифт завршава други задатак. Дизач може доћи до нивоа транспортера, али не може да ослободи кавез јер је низводна станица још увек заузета.
Због тога брзина шатла, капацитет дизања и проток транспортера нису израчунати независно. Пројектни тим је проверио интерфејсе у односу на исти улазни и одлазни процес, са посебном пажњом на то где би задаци могли да чекају у вршним периодима.
Оперативне перформансе система стога мање зависе од главне брзине једног уређаја, а више од тога да ли роботи, подизачи и транспортери могу да заврше сваку примопредају без поновног чекања.

Подаци о складишту морали су да иду истим путем као и кавези
Физички систем је био само један део пројекта. Тојоти су такође били потребни пословни налози, подаци о залихама, задаци опреме и кретања материјала да би остала повезана.
ДЕЛИЕЦН-ов ВМС се повезује са Тојотиним продајним системом ТОПСС и узводном складишном платформом. Информације примљене из тих система се претварају у складишне инструкције које покривају улазно складиштење, допуњавање, преузимање и одлазно руковање.
ВЦС затим разбија сваку складишну инструкцију у радње опреме.
Захтев за преузимање може захтевати шатл да стигне до кавеза, премести га на исправну тачку преноса, сачека подизач палета, промени нивое, а затим пусти кавез на транспортер. Свака радња мора бити завршена и потврђена пре него што се процес настави.
Ово даје оператерима складишта више од коначне цифре инвентара. Они могу да виде где је кавез смештен, да ли је задатак започео, који део опреме га тренутно извршава и где је дошло до кашњења.
Та видљивост постаје све важнија када неколико робота и дизача ради истовремено.
Шта се променило у области великих делова
Завршени простор за складиштење обухвата пет нивоа регала, приближно 3.091 позицију палета и кавеза, 14 шатл робота, четири подизача палета, везе са ланчаним транспортером и координирани софтвер за складиштење.
Први ниво служи кавезима висине до 1.675 мм. Нивои од два до пет за смештај кавеза до 1200 мм.
Доњи профил шатла сачувао је више употребљивог вертикалног простора. Две спецификације висине сталка смањиле су зазор који би иначе остао неискоришћен. Заједничко заказивање робота омогућило је дистрибуцију задатака према стварном оптерећењу уместо резервисања једне машине за сваки пролаз.
Ова побољшања припадају посебно области великих делова. Тоиотин шири пројекат аутоматизације складишта је такође покривао складиштење малих делова, транспорт између зона и друге процесе руковања.
Током целог пројекта, Тојотин интерни циклус снабдевања је смањен са осам дана на два дана. Тај резултат не треба приписати само подручју шатла палета. Дошло је од координисаних промена у складиштењу, брању, транспорту и управљању информацијама.
Практичнија лекција из одељка за велике делове је да су капацитет и флексибилност створени неколико повезаних инжењерских одлука.
Висине регала су пратиле стварне димензије кавеза. Геометрија шатла је третирана као део прорачуна вертикалног складиштења. Количине робота су процењене заједно са капацитетом дизања и интерфејсима транспортера. Софтверска правила су изграђена око истих физичких ограничења коришћених у дизајну опреме.
За складишта резервних делова за аутомобиле, овај приступ планирању је често вреднији од одабира најбржег шатла или инсталирања највеће могуће флоте робота. Систем ради добро само када су оптерећења, регали, опрема за пренос и логика задатака дизајнирани око исте оперативне реалности.

